Skip to content Skip to left sidebar Skip to right sidebar Skip to footer

Radost i tuga Vidovdana

Bilo je mnogo stradanja, seoba i bekstava, mnogo muka i nevolja, ali naš narod se vraćao. Vraćao se spaljenim domovima i hramovima, mnogo puta ih obnavljao i započinjao iznova svoj život.

Gračanica – „Antisrpski teror nastavlja se vandalizmom nad hrišćanskim simbolima”, napisao je iguman Visokih Dečana Sava Janjić dva dana uoči Vidovdana. Šta je ovog uzdržanog čoveka, otvorenog i trpeljivog, nateralo na ovakvu reakciju? Oskrnavljen je mali krst urezan na hrastu u selu Ljubožda kod Istoka u Metohiji. Drvo je umotano u albansku zastavu i ispisano porukom „R Kosova”, a tamo gde je bio krst, stoji crna mrlja.

Otac Sava i njegovi kaluđeri jedva su 2017. dočekali da se ovi ljudi vrate. Zajedno su kroz srušeno selo i njegov uništeni atar krenuli u prvu litiju. Molili se na ostacima drevne Crkve Svete Trojice, na potpuno uništenom groblju. Ove godine su meštani sa sveštenikom Nebojšom Sekulićem urezali krst da čuva polja i letinu svih ljudi ovoga kraja. Reč je o mestu srpskih povratnika, po atmosferi i broju incidenata, gotovo izvesno, najugroženijoj sredini Kosova i Metohije u proteklih pola godine. Pretnje, poruke mržnje, optužbe za ratne zločine, prate već tri godine ove ljude, samo je kamenovanja bilo nekoliko u proteklih mesec dana.

Šta ih onda drži tu, zašto opstaju na mestu gde su nepoželjni?

Jedno od objašnjenja je da je ovo zavetna zemlja u kojoj se, zahvaljujući Vidovdanu, sam život pretvorio u neku vrstu simbola i nošenja krsta. Paradoks i pojačani značaj prostora zasnovan je i na činjenici da na mestima gde je sve materijalno gotovo uništeno jačaju duhovne veze i potreba da se žrtva ne zaboravi. Duhovna i životna realnost ovih ljudi je nastala na odnosu prema vidovdanskoj žrtvi i obnavljanjem tog, gotovo jadnog, krsta na hrastovoj kori, podižu uništenu Studenicu Hvostansku, jednu od episkopskih stolica iz doba Svetog Save.

Obnova oskrnavljenog krsta urezanog u hrast, u metohijskom selu Ljubožda (Foto Živojin Rakočević)

Žive odmah pored njenih temelja na kojima Albanci napasaju stoku, obnavljaju priče i predanja u koja veruju kao da su se juče dogodila. Na širem prostoru mnogi traže svoj Vidovdan od građana, seljaka, raseljenika do episkopa. Ovih dana, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije peva sa narodom i zbija šale sa lokalnom decom, a potom se penje na Prilepac kod Kosovske Kamenice, gde je rođen knez Lazar, svetac i mučenik Vidovdana i Kosovskog boja. Na fotografiji se vidi kako ovaj osamdesetdvogodišnji starac sedi na vrhu nekadašnjeg utvrđenog grada i gleda u ostatke ugašene vatre, gleda u znak života iz kog se vidi da tu neko dolazi i da Srbi ne pamte samo Gazimestan kao mesto stradanja, već se sećaju i Prilepca kao mesta rađanja i rođenja.

Između ta dva mesta se danas, protivno svim očekivanjima, rađa najviše dece u srpskom narodu. Episkop Atanasije je juče na ostacima Crkve Svetog Nikole u Novom Brdu, koju prištinske vlasti, naučna javnost i ovdašnji biskupi Albanci proglašavaju za katolički hram, služio pomen. U samom hramu dva Albanca su motornom kosilicom kosila travu. Prvo su negodovali zbog dolaska, a onda su počeli da kose da zvukom mašine pokriju pojanje. Iguman Mihailo je hodao pored kosilice sve dok Albanac nije odustao i otišao, pokazujući dva prsta kao znak pobede. „Živo je naše vaskrslo Kosovo!”, rekao je vladika Atanasije na kraju pomena.

„Samo da se javim, i da čestitam praznik”, zove iz potpune samoće iz sela Drajčića, sa obronaka Šar-planine, poslednji prizrenski učitelj Toma Tomić.

Proslava u većim sredinama je svečana s akademijama, kulturnim programima i okupljanjima, od univerziteta do lokalnih samouprava.

„Bilo je mnogo stradanja, seoba i bekstava, mnogo muka i nevolja, ali naš narod se vraćao. Vraćao se spaljenim domovima i hramovima i mnogo puta ih obnavljao i započinjao iznova svoj život”, rekao je na svečanosti uoči Vidovdana gradonačelnik Gračanice Srđan Popović.

Ipak, zbog pandemije kovida 19 proslava Vidovdana kao i sve manifestacije koje ga prate na Kosovu i Metohiji podsećaju na period potpune i hermetične zatvorenosti u nekoliko godina nakon 1999. godine. Naviknuti na spoljašnju izolaciju, uzdržanost i opreznost ljudi geto zajednica brzo su se prilagodili novom obliku razdvajanja, ovog puta od onih koje srećete i viđate svakoga dana. Međutim, igrom sudbine, upravo je kovid 19 omogućio, u kratkom periodu, verovatno najveći i najbrojniji susret Srba i Albanaca posle 1999. Odluka Vlade Srbije da svim grđanima zbog pandemije isplati pomoć od 100 evra dovela je desetine hiljada Albanaca u Gračanicu. Preko puta glavne kapije i manastirskog zida s bodljikavom žicom čekaju svoju korona nadoknadu.

Tu iza zida dodeljuju se najvažnije književne i likovne nagrade. Dobitnik „Zlatnog krsta kneza Lazara” za sveukupno književno delo Milisav Savić kaže: „Kosovo za mene predstavlja mnogo, to je duga priča. Rođen sam stotinak kilometara od Kosova, u jednom selu u blizini Raške. Stalno sam dolazio na Kosovo, a dolazio sam i posle rata. Znam šta se dešava na Kosovu i saosećam se sa patnjom srpskog naroda.”

Dobitnik nagrade „Longin” slikar Milan Cile Marinković izjavio je: „Kosovo je srpska baština, svi naši spomenici kulture su na Kosovu. Rane i lepe uspomene koje me vežu za Kosovo su Visoki Dečani, gde sam kao student pravio kopije fresaka.”

Vekovima se, većinski, kultura, umetnost, duhovnost, crkva, država, identitet razvijaju prema kosovskom modelu. I ovaj Vidovdan, za koji se verovalo da može biti preloman, pokazuje da je najvažniji u običnim životima i ljudima koji traže i čekaju slobodu.

Izvor: www.politika.rs